Razumevanje i prevazilaženje anksioznosti: Put ka unutrašnjem miru

Svi mi se susrećemo s anksioznošću u određenim trenucima života. Bez obzira na to da li je to briga zbog budućnosti, stres na poslu, ili socijalna napetost, anksioznost je emocionalna reakcija s kojom se suočavamo. Ona je važna i značajna tema za mnoge, jer utiče na naše mentalno zdravlje i način na koji živimo.

Ako ste spremni da naučite više o tome kako se suočiti s anksioznošću, nastavite s čitanjem i otkrijte korake koje možete preduzeti da prevaziđete ovu emocionalnu prepreku i postignete unutarnji mir.

Anksioznost - jedan od najučestalijih fenomena u populaciji

Anksioznost – jedan od najučestalijih fenomena u populaciji, visoko povezan sa stresom svakodnevnog života. Studije pokazuju da je 30% populacije imalo simptome anksioznosti u nekom životnom periodu. Može da se javi kao zaseban fenomen a može i u sklopu nekih od anksioznih poremećaja. Manifestuje se kao osećaj zabrinutosti, straha i napetosti i predstavlja složeni psihološki i emocionalni fenomen. Stanje može biti akutno i normalno usled aktuelnih životnih okolnosti, ali postaje problem ukoliko je intenzivno i hronično (preplavljujuće). Opšte prožimajuće je stanje, odnosno, uključuje nekoliko psihičkih funkcija, kao na primer emocije, opažanje, misli i ponašanje.

Akutno stanje anksioznosti svi doživljavamo u nekim životnim situacijama, a intenzitet simptoma je poprilično individualan. Recimo, ovakvo stanje osećamo u novim situacijama, sa nepoznatim ljudima, na novim mestima, prilikom polaganja ispita ili u iščekivanja rezultata, pred razgovor za posao itd. Međutim, ukoliko simptomi odstupaju od normalne, funkcionalne anksioznosti prema intenzitetu ili učestalosti, onda je u pitanju patološki fenomen koji dovodi do pada opšte funkcionalnosti, to jeste ometa svakodnevno i optimalno funkcionisanje.

Šta sve utiče na pojavljivanje ovog problema kod ljudi?

Kao i sa većinom mentalnih poremećaja i ovaj predstavlja kombinaciju genetskih i sredinskih faktora za nastajanje problema. Postoje osobe koje se rađaju sa senzibiljnijim nervnim sistemom, što se može uočiti već kod beba koje su reaktivne, često plaču, lako se uznemire itd. Međutim, pored genetike, pojava anksioznog poremećaja u velikoj meri zavisi i od specifičnog iskustva svake individue, zbog čega se anksioznost često povezuje sa nekim događajem, odnosno, okidačem.

Kada je u pitanju stres kao faktor koji doprinosi, svaki stres gledamo u odnosu na intenzitet (jačinu) i kontinuitet (hroničnost). Tako na primer, stres može biti akutan ali intenzivan, pa stvoriti problem, ali isto tako je problematičan i stres koji je manje intenzivan ali hroničan, dugotrajan. Razvoj simptomatologije uveliko zavisi od individualnih faktora ličnosti.

Faktori rizika:

poremećaj prisutan u porodici – genetski faktori ali i učenje po modelu;
traume – visoko povećavaju sklonost ka razvoju simptoma (smrt bliske osobe, zlostavljanje, ratovi, nasilje, saobraćajna nesreća, svedočenje smrti…);
dijagnoza bolesti pa preokupacije po pitanju zdravlja – anksioznost se javlja kao rezultat brige oko ishoda lečenja ili opšta preokupacija po pitanju zdravlja;
alkohol i narkotici – dokazano je da povećavaju rizik;
ličnost individue – neki faktori ličnosti poput osetljivosti, vulnerabilnosti, rezilijetnosti…

Kofein i manjak fizičke aktivnosti takođe utiču na pojavu simptoma.

Simptome delimo na tri osnovne grupe:

fizički – lupanje srca, ubrzano disanje, vrtoglavica, prekomerno znojenje iako nije vruće, problemi sa stomakom, napetost mišića, plitak udah, hiperventilacija…
emocionalni – nervoza, napad panike, strah, ogromna zabrinutost, napetost, uznemirenost, osećaj gubitka ili nedostatka kontrole
kognitivni – poteškoće sa koncentracijom, preokupacija negativnim mislima, ’’predviđanje’’ budućnosti usled doživljaja da će se nešto loše dogoditi

Hiperaktivnost vegetativnog nervnog sistema se vidi u sledećim simptomima:

bledo ili crveno lice;
tahikardija;
znojenje;
hladne ruke;
dijareja;
suva usta;
učestalo mokrenje.

Interesantno je da veliki broj ljudi oseća jedan od glavnih distinktivnih simptoma anksioznosti, a to su hladni ekstremiteti, pogotovo šake i stopala, iako je objektivno vruće. Ovaj fenomen se dešava jer naše telo reaguje na opasnost, iako te opasnosti objektivno nema, pa nas priprema na reakciju bega ili borbe (,,figth or flight response’’) u toj opasnosti. Nadalje, usled takve reakcije, sva naša krv odlazi u središnji, vitalni deo tela, dok ekstremiteti kao manje važni u rizičnim situacijama ostaju sa manje krvi, zbog čega i jesu hladni.

Strah, kao primarna emocija jeste evolutivna, dobra za nas, ona nas održava u životu u životno ugrožavajućim situacijama. Tako na primer, kada postoji stvarna pretnja po naš život, recimo, medved ispred nas, naš organizam vrši složenu međuigru nekoliko važnih komponenti, kako bi nas održao u životu. Međutim, kada svojim mislima nekoj situaciji damo subjektivni osećaj straha, recimo, prilikom javnog nastupa, onda tu situaciju posmatrao kao objektivno preteću, iako to zapravo nije tako. Naše telo se priprema za prezentaciju i javni nastup kao za ’’borbu sa medvedom’’. U toj situaciji dolazi do većine pomenutih telesnih simptoma kao i negativnih misli i preokupacija, što dodatno ometa naše postignuće, najprostije rečeno, loše utiče na naše svakodnevno funkcionisanje. Problem se dodatno usložnjava kada pogrešno tumačimo znake i simptome anksioznosti, dajemo im preveliko značenje, značenje koje oni prosto nemaju i smatramo da je anksioznost koju osećamo potvrda da će nešto loše da se desi. Kada je u pitanju recimo polaganja ispita prevelika koncentracija anksioznosti može itekako da utiče na naše postignuće na samom ispitu. Za razliku od evolutivnog straha kod koga je pretnja objektivna i stvarna, anksioznost se vezuje za neku iracionalnu pretnju ili za anticipaciju, iščekivanje te pretnje. Anksiozni ljudi često negativno predviđaju budućnost u kojoj vide izrazito negativne ishode. Simptomi anksioznosti nisu životno ugrožavajući, nećemo umreti ili poludeti od njih (što su jedne od glavnih preokupacija u slučaju paničnih napada), ali svakako su veoma neprijatni i dovode do različitih disfunkcionalnosti. Dakle, u slučaju patološke, iracionalne anksioznosti ne postoji racionalni izvor straha ili je količina straha nesrazmerna stvarnoj pretnji sa kojom se suočavamo (najprostije rečeno sa istom količinom straha pristupamo polaganju ispita i susret sa medvedom).

To je stanje opšteg, sveprisutnog, ’’lebdećeg’’ straha i uznemirenosti koje ne možemo jasno da opišemo, a ponekada ni da povežemo sa nekim konkretnim objektom ili situacijom. Deluje nam da smo stalno zabrinuti, ’’stegnuti i ukočeni’’, napeti, deluje nam da drugi ljudi mnogo lakše podnose svakodnevni život, manje se opterećuju i generalno opuštenije žive (i mi želimo da dostignemo taj nivo takođe). Neretko se dešava da u većini situacija vidimo potencijalnu pretnju te razvijamo strategije za prevazilaženje te pretnje, pripremamo se za suočavanje sa njom.

Za anksioznost je karakteristično izbegavajuće ponašanje

Za anksioznost je karakteristično izbegavajuće ponašanje koje dodatno održava simptomatologiju. Osoba vremenom sve više izbegava situacije koje izazivaju anksioznost, a to ne samo da ometa kvalitet života već dodatno održava naš problem. Odnosno, kada izbegnemo objekat i posledičnu anksioznost, za nas je to nagrada, potkrepljenje i samim tim povećavamo šansu da ponovo izbegnemo istu ili sličnu situaciju. U tom slučaju, izbegavanje anksioznosti je kratkoročna nagrada, ali na dugoročne staze, problem i dalje postoji.

Naše negativne misli zajedno sa fizičkim simptomima i izbegavanjem održavaju ovaj problem i otežavaju nam optimalno funkcionisanje.

F40-F49 Neurotski, somatski, poremećaji povezani sa stresom

fobični anksiozni poremećaji (specifične fobije, agorafobija sa i bez paničnih napada, socijalna anksioznost ili socijalna fobija);
generalizovani anksiozni poremećaj (GAP);
panični poremećaj i panični napadi;
mešoviti anksiozno-depresivni poremećaj.

U radu sa terapeutom ili savetnikom možete da redukujete i kontrolišete simptome anksioznosti tako što učite da realno procenjujete znake opasnosti, odnosno, da ne precenjujete simptome anksioznosti.

Radi se takođe na Vašim mislima koje su najčešće direktni uzročnici toga kako se osećate i posledično kako se ponašate.

Edukacijom, radom, primenom i tehnikama dobijate mogućnost kontrole negativnih misli i anksioznih simptoma tako da opšta funkcionalnost postane bolja.